30.09.2005. Završena je Kolonija 2005.

PETAK, 23. SEPTEMBAR

Ko kaže da umetnici nisu tačni? Zborno mesto za polazak je restoran "Park", polazak u 11 sati, uz prethodnu napomenu organizatora da ko zakasni neka se snađe. Dragan Ristevski je od 7 sati u "Parku", voli čovek da otvori kafanu, šalim se, prešao ga je voz, čovek je potegao čak iz Ohrida da ne zakasni. Čeka nas kod druge litre kafe. Skupili smo se, svi raspoloženi, radosni, većini je ovo četvrti put (zvanično je ovo treća Likovna kolonija u Čurugu jer je prva bili nulta, a prostorno se održava u Domu za duševno obolela lica "Čurug"). Jedina uzdržana osoba sam ja, prvi put sam pozvana, a mogućnost da me zadrže u Domu uvek postoji.

Ipak, neko kasni. Desislava Anakijeva-Veselinova, putuje iz Bugarske. Organizator, direktor Doma Zdenko Drempetić, javlja: krećite, čuo sam se sa Desislavom, malo je zalutala, "sprovešće je" do Čuruga iz bugarske ambasade. Pošli smo. Raspoloženje i dalje na visini, Goran Desančić "drži banku", Miško Petrović pokušava da ga kanališe ali bez uspeha.

Uživam u toj vrsti asocijativnog humora, ali mi se po glavi mota događaj koji prethodi polasku, a zbio se u ateljeu Nine Todorović, kada je Zdenko doneo pozivnice za Koloniju nama koji smo iz Beograda. Pozivnice manje-više. Zdenko je sa sobom poneo i štukicu (samo 4 kg) i spremio je "mundiru" da svi zajedno ručamo (Nina je spremila sve prateće sitnice). Mene sve vreme "proganja" štuka, ne kao riba već kao termin koji ima i drugo značenje. Eureka! Štuka na poljskom (cztuka) znači umetnost. Konačno mi je sve jasno. Sve vreme mislim na sliku L.W.Gadomskog, pod nazivom Štuka-štuki (umetnost-umetnosti), sjajna alegorija u liku ovejale dame, hipertrofiranih dimenzija, u negližeu, zavodljive poze, smeštene u prostor opervežen teškim draperijama. Jasna asocijacija, još jasnija poruka: umetničko delo može da vas zavede, ali nije sve umetnost što je zavodljivo. Elem, štuka-štuki, pa u Čurug. Nina, pametnica, to naziva praćenje tragova.

SUBOTA, 24. SEPTEMBAR

Ne, nismo mi od Beograda do Čuruga putovali ceo dan, a i Desislava je srećno stigla, ali ako sve pribeležim prvog dana, onda nema dnevnika, kome nikad nisam bila vična, valjda što prema dnevniku imam otpor.

Doček, kao da smo državna delegacija. Okrećem se sa zebnjom, gledam da slučajno za nama nije ministar finansija koji u hodu smišlja porez na dela nastala u Koloniji (može i retroaktivno jer je za ove četiri godine nastao veliki broj slika), a možda ga prati i ministar kulture da proveri da li su do 15. septembra izmirili novonastale zakonske obaveze. To što nemaju "žutu banku" - njihov problem. Sami su hteli da budu umetnici, a i škole su za to izučili.

Prostor za rad - atelje - opremljen bolje nego što im je bio na fakultetu; novi štafelaji, kvalitetna platna, odlično svetlo... Isto veče počinju sa pripremama za rad, usput prave šale na moj račun, hoću li biti stroga, gospođa učiteljica, kada treba da dođu roditelji na razgovor sa mnom. Jedini se Laza (Lazar Lečić, selektor i umetnički rukovodilac Kolonije) pravi da ne čuje dobacivanja, a Dragan, eminentni slikar i konzervator sluša u čudu, dok Desislava, na sreću ne razume.

NEDELJA, 25. SEPTEMBAR

Kada ulazite u Čurug, znaćete da niste zalutali po dimnjaku ciglane koji izdaleka, a u ovoj pitomoj ravnici, deluje pomalo De Kirikovski. Utisak me nije prevario ni izbliza, ali suština je sasvim nešto drugo, mnogo starije. Pored i od ciglane počinje izuzetno značajno arheološko nalazište "Stari vinogradi Čuruga". Zdenko mi je upriličio razgovor sa rukovodiocem ekipe, arheologom Stankom Trifunovićem, višim kustosom Muzeja Vojvodine u Novom Sadu.

Za pomenuti lokalitet zna se od 60-ih godina prošlog veka, mada je tada bio samo evidentiran, da bi iskopavanja zaštitnog karaktera počela 1997. godine i uz male prekide traju sedam istraživačkih godina. Po stručnoj proceni, veličina nalazišta je između 50 i 100 ha. Istraženi deo je 1,4 ha i na tom prostoru otkriveno je i obrađeno preko 600 objekata što je najveći arheološki zahvat, ne samo u Vojvodini već i u Srbiji u poslednjih 30 godina. U Vojvodini se po značaju poredi sa nalazištem Gomolva u Sremu, mada su nalazište različita jer Gomolva ima vertikalnu stratigrafiju (počev od neolitskih kultura pa do srednjeg veka), a Stari vinogradi imaju horizontalnu stratigrafiju i sasvim drugi topografski položaj za koji se samo može naslutiti šta će sve otkriti. Ono što je do sada otkriveno su naselja počev od antičkog perioda, od početka nove ere, zatim ceo antički period do seobe naroda. Kasnija otkrivena naselja, prate se od IX pa sve do XVII veka. Izuzetni objekti su iz IV veka jer takvih utvrđenja nema na prostoru Bačke i Banata zato što to nije bio prostor rimske teritorije. Ove godine, otkrivena su utvrđenja iz V veka, što znači iz vremena dolaska Mađara.

Sve do sada istraženo nalazi se u Muzeju Vojvodine, jedan delić je, u znak zahvalnosti, smešten u tri vitrine u Domu, po svim muzeološkim pravilima. To su odabrani predmeti iz I veka, zatim iz kasnoantičkog doba-III i IV vek, kao i iz XVII veka; " biser" je rekonstruisani keramički kotlić iz XII-XIII veka.

PONEDELJAK, 26. SEPTEMBAR

Čurug je veliko selo, kažu 10.000 stanovnika, sa svih strana omeđeno Tisom, značajan podatak za rad Kolonije. Slika se u ateljeu, ali se radi i na imanju ljubaznog Mileta (kome smo se verovatno "popeli na glavu") trpeljivog domaćina, takoreći člana Kolonije. Tu se peca (uporni, ali i uspešni Nina, Miško i Goran) meditira, crta, fotografiše..., a pre svega sprema klopa. Jelovnik neću ni da spominjem. Kuriozitet je da se usred obilnog, a nadasve ukusnog jela priča o drugim specijalitetima.

UTORAK, 27. SEPTEMBAR

Biti u Čurugu, a ne posetiti mesnu crkvu je čist kulturni promašaj. Sagrađena je 1860. godine i posvećena Vaznesenju Hristovom. Velika jednobrodna građevina u obliku kovčega spasenja, arhitektonski eklekticizam prilagođen ambijentu. U unutrašnjosti, barokni bačvasti svod kombinovan sa krstastim, i galerijom na zapadnoj strani. Na istoku mermerni ikonostatas, urađen prema projektu arh. Mihaila Valtrovića, koji je, ponet idejama istoricizma, pokušao da oživi srednjovekovnu tradiciju, uvodeći u konstrukciju elemente vizantijskih oltarskih pregrada. Ikone je naslikao Čuružanin i veliki srpski slikar Đorđe Krstić i one su postavljene 1897. godine.

U svakom mestu, u kome sam prvi put, ne propuštam da obiđem groblje nema bolje kulturološke lične karte. Čuruško groblje je lep primer spomenika secesije. Od značajnih Srba, ovde počivaju porodice Laze Pačua i Jovana Tucakova.

SREDA, 28. SEPTEMBAR

Ovaj dnevnik, zbog rokova, treba završiti pre započetih slika, sobzirom na to da su umetnici ovog saziva Kolonije "noćne ptice", što znači da intezivno slikaju od deset uveče do dva- tri sata ujutru. Osim Dragana Ristevskog, koji nije pecaroš i slika gotovo celog dana, a rezultat su dve gotove slike, treća započeta i dobro napreduje. Dragan je kopista, restaurator i sjajan slikar, mada se on kratko predstavlja kao zoograf i dela su mu u toj tematici. Lazar Lečić, po vokaciji blizak Draganu, naravno autentične poetike (ovo je opšte mesto jer su svi autentične poetike) tematskog polazišta srednjovekovnog slikarsatva, naglašenog ritma i zvučnog kolorita. Desislava Anakieva - Veselinova (za mene otkriće) nabijena pozitivnom energijom, samo na prvi pogled dekorativna, sa bezbroj dobrih partija koje zahtevaju posebno čitanje, a sve kompoziciono čvrsto i adekvatno rešeno koloristički. Goran Desančić, potpuno "nov" (dugo ga pratim), smiren, koloristički obogaćen, tematski u pejzažu emotivno stilizovano, pravo osveženje. Nina Todorović, majstor urbanog pejzaža, sjajna i prava slikarka po načinu mišljenja opredelila se za ekskluzivne arhitektonske detalje starih čuruških kuća (uzgred, snimila je više od 500 fotografija - očekujem izložbu). Slikarski ih obrađuje majstorski, meni deluju mediteranski (da ne kažem rovinjski, jer mene sve podseća na Rovinj), sjajno. Miodrag-Miško Petrović prati je tematski, kompoziciono dijametralno suprotno, kao i u koloritu, on stilizuje, ali mu ne nedostaju emocije. Njih dvoje kao da se opraštaju od Čuruga.

ČETVRTAK, 29. SEPTEMBAR

Sve ima svoj kraj pa i ovaj dnevnik (na moju radost), jedina je šteta što se kraju približava i boravak u ovoj Koloniji. Da sam Biljana Srbljanović, za ovih devet dana boravka u Čurugu imala bih hit u "Ateljeu 212".

Verujem da se kraju jedino raduje Brica (Radoslav Janjin) koga smo svesrdno zloupotrebljavali, vozikao nas je po želji, pa tako celog dana.

Autorka je istoričarka umetnosti i likovna kritičarka iz Beograda